I tako.
Sediš Rut, sklupčana, čekajući da se svet promeni.
Obojila si ljude. Čak si i na prozore nacrtala Sunce. I to ne jedno, već dva. Zgrade su postale plave, oblaci crveni, putevi ljubičasti, autobusi narandžasti, i mahom si svima brisala sklopljene usne, i crtala osmehe. I odjednom, sve je postalo šareno i savršeno. Ptice pevaju, oblaci ne postoje, cveće opet miriše, igrališta su puna dece, srećni pogledi se zagrljeno šetaju. Baš onako kako si želela! Ali, zaboravila si da obojiš sebe. Jedino ti si i dalje siva, bez osmeha, bez šarenila, bez mirisa, bez dodira... Sediš, i želiš. Da su svi opet oni od nekada, providni, kiselog ukusa, bez mašte, baš kao i ti. Ali nisu. Ostala si sama, sklupčana, dok ti se dva Sunca sa prozora smeju. Ne stidi se, Rut. Potrebno je samo da ustaneš.... Možeš li? Pokušaj. Kreni. Prema ormanu. Na dnu, pronaći ćeš tempere. Zažmuri, i dohvati tri. Neka to budu tvoje boje. I ne boj se. Odavno sam bacila crnu.
Ako ovo ikada pročitaš, želim ti (unapred) srećan rođendan, mišu moj. <>
недеља, 13. фебруар 2011.
петак, 11. фебруар 2011.
Još od kako sam u zabavištu odgovorila Partizan, samo zato sto su svi za stolom navijali za Zvezdu, znala sam da ću zauvek da navijam za manjinu.
Još od kako sam u osnovnoj za igru između-četiri-vatre birala one koji ne znaju ni da uhvate loptu, znala sam će moj tim zauvek da gubi. I to je bilo okej. Prvo srcem, onda nogama, bio je moj moto. I ostao, valjda.
Da mi date kutiju punu kučića, i kažete da smem da izaberem samo jednog, to bi bio onaj koji sedi u ćošku i ne vrti repićem. Kada bih morala dan da provedem sa 10 nepoznatih ljudi, odabrala bih 10 prosjaka.
Livadsko cveće mi je uvek zanimljivije od ruža, nepoznate marke proizvoda od poznatih brendova, Irma od Ejpril, Fibi od Monike, Susan od Bri, Tamara od Starle i definitvno je sam šlag bolji od jagoda sa šlagom!
Volim profesore koje niko drugi ne voli, više uživam u vozovima nego autobusima, i biram Simče umesto Milke!
Volim smećare, i čistače, i baba-sere, i sve one koji nisu uspeli u životu ono što su hteli. Kada pogledam u njih, vidim sebe. Toliko jasno, da mogu da osetim drhtanje na snegu dok pružaju ruku, zabole me bose noge u cipelama, njihovo zveckanje kostiju postaje i moje, i ostavljam deo sebe pored svakog, tek toliko da ne budu sami.
Želim nešto da vas zamolim. Kada sledeći put sretnete nekoga ko gubi, zastanite i pogledajte mu u oči. Na trenutak, ali samo na trenutak, videćete maleni odsjaj. On se zove nada. Tada mu uputite osmeh. Onako mali, dovoljno je samo uglove usana da izvijete. Hvala.
V.
Još od kako sam u osnovnoj za igru između-četiri-vatre birala one koji ne znaju ni da uhvate loptu, znala sam će moj tim zauvek da gubi. I to je bilo okej. Prvo srcem, onda nogama, bio je moj moto. I ostao, valjda.
Da mi date kutiju punu kučića, i kažete da smem da izaberem samo jednog, to bi bio onaj koji sedi u ćošku i ne vrti repićem. Kada bih morala dan da provedem sa 10 nepoznatih ljudi, odabrala bih 10 prosjaka.
Livadsko cveće mi je uvek zanimljivije od ruža, nepoznate marke proizvoda od poznatih brendova, Irma od Ejpril, Fibi od Monike, Susan od Bri, Tamara od Starle i definitvno je sam šlag bolji od jagoda sa šlagom!
Volim profesore koje niko drugi ne voli, više uživam u vozovima nego autobusima, i biram Simče umesto Milke!
Volim smećare, i čistače, i baba-sere, i sve one koji nisu uspeli u životu ono što su hteli. Kada pogledam u njih, vidim sebe. Toliko jasno, da mogu da osetim drhtanje na snegu dok pružaju ruku, zabole me bose noge u cipelama, njihovo zveckanje kostiju postaje i moje, i ostavljam deo sebe pored svakog, tek toliko da ne budu sami.
Želim nešto da vas zamolim. Kada sledeći put sretnete nekoga ko gubi, zastanite i pogledajte mu u oči. Na trenutak, ali samo na trenutak, videćete maleni odsjaj. On se zove nada. Tada mu uputite osmeh. Onako mali, dovoljno je samo uglove usana da izvijete. Hvala.
V.
Пријавите се на:
Коментари (Atom)
