Znate li ono kada... Ustanemo, rukom dodirnemo radijator, obuzeti njegovom toplinom izmigoljimo iz kreveta i pogledamo kroz prozor? I osetimo da će biti drugačije.
Obuh starke, navukoh jaknu i izađoh napolje. Odmah sam utonula u mekanu hladnoću vazduha, potrčah da što pre stignem do stanice. Ne znam gde sam se uputila, nije ni bilo bitno. Pravila sam se da idem negde, uozbiljila lice da bih se lakše uklopila među buduće saputnike. Imali smo nešto zajedničko. Čekali smo 17ticu. I bilo nam je hladno. Šetkala sam se levo desno, pomalo još sanjajući, a onda, iznenada, desilo se
ono...
Izvini, tugo.
Za tebe nema mesta u ovom postu.
Ne pripadaš ovde. Pusti me...
Dozvoli da januar smrzne sva moja osećanja.
Dopusti da zima od mene napravi lutku, sa tupim očima uprtim u ništa.
Molim te, tugo.
Daj inju da se zalepi za mene, da me ukoči.
Pusti ledu da mi sašije providni džemper za oči, koji će upiti sve moje suze.
Znam da nećeš. Sačekaćeš me na prvom sedištu, a čak i ako sednem skroz pozadi, doći ćeš za mnom.
Vidiš mi u očima
ono što ni sama ne primećujem.
Tada osetim ogromnu suzu u oku. Samo jednu. Usne mi podrhtavaju, stežem ruke u džepovima, stomak mi se previja, lice menja, grlo steže. Ona polako napušta oko, prelazi preko obraza, na sekund se zaustavlja u uglu usana, tek toliko da osetim da je gorka, nastavlja svoj put niz bradu, kapne na vrat, lagano klizi preko grudi i peče, vrištim iako me niko ne čuje, para mi kožu, rasplinjava se po celom telu, noge su mi utrnule, i sve je opet prazno.
A ti, ti... Tugo, gledaš u mene i ne pitanje 'Zašto ja?' odgovaraš
'Bolje ti, nego neko drugi. Gledaj na to ovako: Sva bol ljudi iz 17tice uvukla se u tebe. Umesto svi da pate, patiš samo ti. Zar to nije dobro? Znam, muka ti je i onesvestićeš se ako uskoro ne odeš u stan, ali..'
Izvini, tugo.
Lažeš, i to znam.
Nije ti mesto u ovom postu. I nije ti mesto u mom životu.
Možeš da biraš. Idi, ili ću ja otići. I pri tome nas ubiti.
V.
