Jebem ti mater.

I tada otvorih ochi....
Zhelela sam da ti pogledam preko ramena, ali dve plave zvezde mi to nisu dale.....
Bile su uplashene. I zbunjene. ....
Nekada, one su tachno znale kada nemo cutati.....
A kada cutljivo prichati.....
Po prvi put, u zvezdama videh kapljicu chezhnje.....
Josh osecam golicanje tvojih trepavica.....
Miris zime uvlachi nam se u nozdrve.....
„Idi.“ – pomislih.....
„Idi, cheka te.“ – rekoh ti.....
Ali, sa mog vrata tvoje ruke se spustishe na moj struk.....
Kapljica chezhnje ostavi tvoje plave zvezde, napravi jedan dug trag i zaustavi se u uglu tvojih usana.....
Opet osetih golicanje tvojih, sada vlazhnih, trepavica.....
Pomodrele usne opet su bile blizu mojih. A u uglu chezhnja.....
Njihov dodir. Strujanje krvi, lupanje srca, blazhenstvo, spokoj, sreca.....
Tvoj topao poljubac. I nezhan dodir tvojih ruku.....
Odjednom, na vrelom obrazu osetih neshto hladno....
I tada shvatih.....
Dragi, tvoje suze ne mirishu na tugu....
One mirishu na prevaru.....

Zabrana.

Ne mogu te vishe gledati. Sklopila sam ochi, a glavu naslonila na ruke.

Neki usnuli povetarac stidljivo duvka kroz prozor i podseca me da ne smem da zaspem. Slusham tvoj glas, slusham samo tvoj glas. Tvoje, meni nepovezane, rechenice pretvaram u one koje ja zhelim da chujem.
To radim odavno, ali ti ne znash.
U pochetku je uvek zanimljivo, znash. Posle postane teshko i jedva chekam da odem od tebe.
Ti si vrag kad sam ljuta, dusha kad nisam, chudo kad sam tuzhna. Kada sam srecna, ili ne postojish, ili si mi jako blizu.
Ti si, ustavari, samo senka mog cutanja, chuchish i chekash trenutak da me podsetish da itekako pripadam tebi.
Moja glava je luda,
Moj razum poljuljan,
Osecaji uzburkani,
Ochi zaslepljene,
Srce...ispunjeno.
Maglom.
Chini mi se da nikada necu prestati.
Chinish mi se lep.
Jer ti nikada necesh nestati.
Ti si vrag, a on me tero da te volim.
Ti si dusha, a ona me tera da te zhelim.
Kada ne postojish ja te zhelim, kad si jako blizu ja te volim.

Kristini.

I tako.
Sediš Rut, sklupčana, čekajući da se svet promeni.
Obojila si ljude. Čak si i na prozore nacrtala Sunce. I to ne jedno, već dva. Zgrade su postale plave, oblaci crveni, putevi ljubičasti, autobusi narandžasti, i mahom si svima brisala sklopljene usne, i crtala osmehe. I odjednom, sve je postalo šareno i savršeno. Ptice pevaju, oblaci ne postoje, cveće opet miriše, igrališta su puna dece, srećni pogledi se zagrljeno šetaju. Baš onako kako si želela! Ali, zaboravila si da obojiš sebe. Jedino ti si i dalje siva, bez osmeha, bez šarenila, bez mirisa, bez dodira... Sediš, i želiš. Da su svi opet oni od nekada, providni, kiselog ukusa, bez mašte, baš kao i ti. Ali nisu. Ostala si sama, sklupčana, dok ti se dva Sunca sa prozora smeju. Ne stidi se, Rut. Potrebno je samo da ustaneš.... Možeš li? Pokušaj. Kreni. Prema ormanu. Na dnu, pronaći ćeš tempere. Zažmuri, i dohvati tri. Neka to budu tvoje boje. I ne boj se. Odavno sam bacila crnu.

Ako ovo ikada pročitaš, želim ti (unapred) srećan rođendan, mišu moj. <>

Još od kako sam u zabavištu odgovorila Partizan, samo zato sto su svi za stolom navijali za Zvezdu, znala sam da ću zauvek da navijam za manjinu.
Još od kako sam u osnovnoj za igru između-četiri-vatre birala one koji ne znaju ni da uhvate loptu, znala sam će moj tim zauvek da gubi. I to je bilo okej. Prvo srcem, onda nogama, bio je moj moto. I ostao, valjda.

Da mi date kutiju punu kučića, i kažete da smem da izaberem samo jednog, to bi bio onaj koji sedi u ćošku i ne vrti repićem. Kada bih morala dan da provedem sa 10 nepoznatih ljudi, odabrala bih 10 prosjaka.
Livadsko cveće mi je uvek zanimljivije od ruža, nepoznate marke proizvoda od poznatih brendova, Irma od Ejpril, Fibi od Monike, Susan od Bri, Tamara od Starle i definitvno je sam šlag bolji od jagoda sa šlagom!
Volim profesore koje niko drugi ne voli, više uživam u vozovima nego autobusima, i biram Simče umesto Milke!

Volim smećare, i čistače, i baba-sere, i sve one koji nisu uspeli u životu ono što su hteli. Kada pogledam u njih, vidim sebe. Toliko jasno, da mogu da osetim drhtanje na snegu dok pružaju ruku, zabole me bose noge u cipelama, njihovo zveckanje kostiju postaje i moje, i ostavljam deo sebe pored svakog, tek toliko da ne budu sami.

Želim nešto da vas zamolim. Kada sledeći put sretnete nekoga ko gubi, zastanite i pogledajte mu u oči. Na trenutak, ali samo na trenutak, videćete maleni odsjaj. On se zove nada. Tada mu uputite osmeh. Onako mali, dovoljno je samo uglove usana da izvijete. Hvala.

V.

Strumming my pain with his fingers...

Juče sam prvi put udahnula.

Ni u mojim najluđim snovima vazduh nije bio tako čist.

Često sanjam.

Ali nikada nisam da umem da pričam.

Kao mala, često sam znala da se sklupčam ispod jorgana, i molim.

Nisam tačno znala kome se molim, jer nikada nisam verovala u Boga, ali sam znala šta želim.

A onda sam umrla.

Priznajem, u početku je bilo zastrašujuće, a onda sam se navikla da hodam u pokidanim cipelama, glavom na ramenima i kamenjem po džepovima.

Kada ste mrtvi, imate mnogo vremena.

Ja sam svoje ispunjavala tako što sam pisala pisma.

'I felt he found my letters and read each one out loud.'

I'm sticking with you.

Znate li ono...
Četiri traga u snegu.
Dva manja, dva veća.
Približena.
To volim. Više i od čokolade. Najviše.

V.

Put do raja, zar je uzvodno do kraja?

Znate li ono kada... Ustanemo, rukom dodirnemo radijator, obuzeti njegovom toplinom izmigoljimo iz kreveta i pogledamo kroz prozor? I osetimo da će biti drugačije.
Obuh starke, navukoh jaknu i izađoh napolje. Odmah sam utonula u mekanu hladnoću vazduha, potrčah da što pre stignem do stanice. Ne znam gde sam se uputila, nije ni bilo bitno. Pravila sam se da idem negde, uozbiljila lice da bih se lakše uklopila među buduće saputnike. Imali smo nešto zajedničko. Čekali smo 17ticu. I bilo nam je hladno. Šetkala sam se levo desno, pomalo još sanjajući, a onda, iznenada, desilo se ono...


Izvini, tugo.
Za tebe nema mesta u ovom postu.
Ne pripadaš ovde. Pusti me...
Dozvoli da januar smrzne sva moja osećanja.
Dopusti da zima od mene napravi lutku, sa tupim očima uprtim u ništa.
Molim te, tugo.
Daj inju da se zalepi za mene, da me ukoči.
Pusti ledu da mi sašije providni džemper za oči, koji će upiti sve moje suze.
Znam da nećeš. Sačekaćeš me na prvom sedištu, a čak i ako sednem skroz pozadi, doći ćeš za mnom.
Vidiš mi u očima
ono što ni sama ne primećujem.
Tada osetim ogromnu suzu u oku. Samo jednu. Usne mi podrhtavaju, stežem ruke u džepovima, stomak mi se previja, lice menja, grlo steže. Ona polako napušta oko, prelazi preko obraza, na sekund se zaustavlja u uglu usana, tek toliko da osetim da je gorka, nastavlja svoj put niz bradu, kapne na vrat, lagano klizi preko grudi i peče, vrištim iako me niko ne čuje, para mi kožu, rasplinjava se po celom telu, noge su mi utrnule, i sve je opet prazno.
A ti, ti... Tugo, gledaš u mene i ne pitanje 'Zašto ja?' odgovaraš
'Bolje ti, nego neko drugi. Gledaj na to ovako: Sva bol ljudi iz 17tice uvukla se u tebe. Umesto svi da pate, patiš samo ti. Zar to nije dobro? Znam, muka ti je i onesvestićeš se ako uskoro ne odeš u stan, ali..'
Izvini, tugo.
Lažeš, i to znam.
Nije ti mesto u ovom postu. I nije ti mesto u mom životu.
Možeš da biraš. Idi, ili ću ja otići. I pri tome nas ubiti.

V.